sebez

U staroj kuci, u predgradju grada. Sedela je jedna baka, a iza nje velika stada.

Pricale smo dugo o zalasku sunca, i o divnoj dugi, posle strasnog pljuska. O pesmi vetra sto usamljeno jeca, I o jednoj zvecki koja sama zvecka.

Svi su njeni sada po belome svetu, i vise nikog nema da bude tu. Da pruzi ruku i kaze:'Ne brini tu smo sada!' A suze nek' odnese ova kisa sto pada.

Prica kako boli, kad tu nisu svoji. I kako se moli, da je bar neko voli.

Spustam glavu sada, osecam jake boli. Jer znam da i mene, neko ceka i voli.